Рођен је 23. априла 1916. године у Загребу. Син је познатог хрватског и југословенског политичара др Ивана Рибара. Основну школу похађао је у Карловцу и Београду, а гимназију је завршио у Београду. Једно време живео је и у Ђакову. На почетку школске 1934/35. године, Лола је отишао у Париз где је почео да студира политичке науке. После атентата на краља Александра, по савету Светозара Прибићевића, напустио је Француску и прешао у Женеву, где је студирао политичку економију. У јесен 1935. године вратио се у Београд и уписао се на Правни факултет.
На Београдском универзитету, Лола се упознао са члановима илегалне Комунистичке партије Југославије и Савеза комунистичке омладине Југославије. Било је то време политичке акције лево оријентисане омладине у борби за аутономију универзитета и за демократска права јужнословенских народа. Већ 1935. године Лола је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије и изабран за члана Акционог одбора стручних студентских удружења. Идуће 1936. године примљен је и у чланство Комунистичке партије Југославије. Као истакнути омладински руководилац присуствовао је на многим међународним омладинским конгресима. У фебруару 1936. године у Бриселу учествовао је у Међународној омладинској конференцији за мир. У септембру исте године, у Женеви, у раду Светског омладинског конгреса, а августа 1937. присуствовао је састанку Светске студентске заједнице за мир, слободу и културу у Паризу.
Лола је био и организатор омладинских акција и студентских штрајкова, покретач и уредник омладинских листова и новина – „Студента“ и „Младости“, сарадник партијских органа, писац летака, прогласа, текстова – али је и поред свог политичког ангажмана остао одличан студент. Године 1939. је дипломирао на Правном факултету, а 1940. се уписао на Филозофски факултет Београдског универзитета.
Јануара 1940. Лола је био ухапшен и из београдске „Главњаче“, са неколико десетина других комуниста возом, пребачен у концентрациони логор у Билећи После изласка из Билеће, Лола је, према Титовим упутствима, организовао Шесту земаљску конференцију СКОЈ-а. На тој конференцији је поново изабран за секретара Централног комитета СКОЈ-а, као и за делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ, на којој је био изабран и за члана Централног комитета КПЈ. Лолин извјештај на Петој земаљској конференцији, као и резолуција Шесте земаљске конференције СКОЈ-а, чији је он био идејни творац, били су резиме целокупног пређеног пута саме организације и последњи позив члановима да се припреме за предстојеће догађаје.
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године Лола је активно радио на организовању и припреми устанка народа Југославије. Учествовао је на Мајском саветовању у Загребу; руководио састанком ЦК СКОЈ-а, крајем јуна у Београду; а био је и један од шесторице чланова седнице Политбироа ЦК КПЈ, 4. јула 1941. године, када је народима југославије упућен позив на устанак. Као члан Главног штаба Народноослободилаких партизанских одреда Југославије, који је формиран 27. јуна, Лола је током јула и августа 1941. године непосредно руководио акцијама скојеваца у окупираном Београду, а септембра исте године прешао је на слободну територију западне Србије.
Учествовао је на војно-политичком саветовању у Столицама, 26. септембра 1941. године, на којем је, уз остало, одлучено да се у свим крајевима Југославије формирају штабови партизанске борбе, а да се Главни штаб преименује у Врховни штаб. Као лични изасланик Врховног команданта НОП одреда Југославије Јосипа Броза Тита, неколико пута је одлазио у окупирани Загреб, где је заједно са Едвардом Кардељем радио на организовању Народноослободилачког покрета у неослобођеним крајевима Југославије – Хрватској, Словенији, Србији и Македонији.
Октобра 1943. године Иво Лола Рибар је одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ одређен за шефа Прве војне мисије НОВ и ПОЈ, која је требало да отпутује у Каиро, у Штаб савезничке команде за Блиски исток, као први опуномоћени представник Нове Југославије. Поред Лоле у овој војној мисији налазили су се Владимир Велебит и Милоје Милојевић. У тренутку када се спремао да полети авионом у Каиро, 27. новембра 1943. године, непосредно пре полетања, на аеродрому на Гламочком пољу погођен је бомбом из непријатељског авиона и на лицу места погинуо.
Лолина сахрана одржана је Јајцу, одмах после Другог заседања АВНОЈ-а. После одавања почасти Лолино тело је сахрањено на тајном месту у околини Гламочког поља, како не би пало у руке непријатеља. На седмогодишњицу, од великих мартовских демонстрација 1941, 27. марта 1948. године Лолини посмртни остаци су, заједно са посмртним остацима Ивана Милутиновића свечано пренети у новоизграђену Гробницу народних хероја на Калемегдану. У исту гробницу касније су пренети посмртни остаци Ђуре Ђаковића, а 1957. године ту је сахрањен и Моша Пијаде.