Душан Павловић, ученик петог разреда наше школе, добио је похвалу на престижном књижевном конкурсу Српске књижевне задруге за свој текст „Гуја из Радаља“. Душан је овим успехом на најлепши начин представио своју школу и показао изузетан дар за приповедање. Његов литерарни рад издвојио се међу бројним пристиглим текстовима, а похвала коју је добио представља подстрек за даље стварање и развој талента. Ментор на овом раду била је наставница српског језика Александра Станковић, која је пружила подршку у припреми текста и охрабрила Душана да учествује на конкурсу.
Честитамо Душану на овом успеху и радујемо се његовим будућим причама!
Гуја из Радаља
Мој чукундеда Илија свет је угледао 1890. године, у тешким временима, када се вихор рата већ надвијао над Србијом. Одрастао је у селу Радаљ, окружен природом, породицом и топлином која ће му касније недостајати.
Давне 1914. године, када је навршио 24 године, судбина му је донела рат. Као припадник Дринске дивизије, прошао је Колубарску битку, жестоке окршаје на Мачковом камену и крваве борбе на Гучеву. Видео је како храброст неретко значи суочавање са смрћу. Хладни ветар је шибао чукундедино лице док је корачао ка бојишту. Земља под његовим ногама била је већ натопљена крвљу, а његове мисли, упркос страху, биле су усредсређене само на једно – опстати. Кроз дим и урлике, кроз гласове који су нестајали у хаосу, Илија је гурао напред. Гледао је саборце како падају, један по један, нестајући као сенке. Сваког јутра је бројао ко је остао.
Албанска голгота доноси хиљаде гладних и изнемоглих тела, која се с муком тегле кроз беспуће Албаније. Снежни покривач је гутао војнике, а Илија је корачао, несвестан да ли ће му следећи корак бити последњи. Када је стигао на Крф, било је као да је коначно удахнуо ваздух. Тамо је српска војска нашла свој заклон, свој мир, своју наду. И сам Илија је ту проводио дане опоравка, поново учећи да живи без ратне грмљавине. Тамо је годину дана учио да поново буде човек, да живи без страха да ће му неки непријатељски метак окончати дан. Али, рат га није заборавио.
Када су га са Солунским фронтом вратили у борбу, Илија је знао да му судбина припрема нешто горе. Није знао колико брзо ће доћи. Аустроугарска војска га је заробила, одвела ка реци Брегалници. Војници су стајали у реду. Један хитац, један пад, један живот мање.
Метак му је прошао кроз руку, али Илија није дозволио да га бол надјача. Лежао је међу палим саборцима, претварајући се да је мртав, све док непријатељи нису отишли. Лежао је међу палим друговима, слушао како се животи гасе, осећао мирис крви.
И када је непријатељ отишао, почео је да се вуче. Бол је био несносан, рана отворена, али није било времена за слабост. Река је била његов спас. Ту, у тим последњим тренуцима наде, српски војници су га угледали. И међу њима, један познаник из Радаља, који је изговорио речи које ће заувек остати у сећању:
“Види како се Илија вуче као гуја.”
Од тог тренутка, сви ми, његови потомци, добили смо надимак „Гујићи“.
Илија је пребачен у болницу. Његова рука је превијена, али никада више није могла да му служи као пре. Али душа – она је остала јака, поносна и непоколебљива.
После рата, вратио се у Србију 1918. године. Године су пролазиле, живот је текао, али сенка рата остала је уз њега. Живео је још тридесет година, носећи ожиљке и сећања. Када је почео Други светски рат, са породицом је побегао у Крагујевац. У Крагујевцу му је убијена породица, тачније сестра и родитељи. Почео је губити наду да ће преживети, али на сву срећу је остао жив. Када се Други светски рат завршио, вратио се у своје родно село Радаљ, где се и оженио и имао своју децу.
А онда је једног дана, у својој 58. години, склопио очи – његов живот се угасио, али његова се прича никада није угасила…
Душан Павловић V1