Наставнику математике и физике Зорану Станковићу из Радаља, ученици и колектив Основне школе „Браћа Рибар“ из Доње Борине, у издвојеном одељењу у Брасини, приредили су у петак, 27. марта, свечани испраћај у пензију.
На овај начин пожелели су да му улепшају последњи радни дан и да му се, макар симболично, одуже за све године посвећеног рада, знање које је несебично делио и подршку коју је пружао као врстан педагог и поштован колега.
Након што се у 13 часова огласило школско звоно, означивши крај наставе у првој смени, али и последњи час у богатој каријери наставника Станковића, испред учионице у којој је скоро две деценије преносио знање генерацијама ученика, уз звуке хармонике, његовог омиљеног инструмента, дочекали су га ђаци и колеге са којима је делио свакодневицу.
Посебну емоцију овом тренутку дао је његов унук, који је засвирао у част свог деде.
Уследили су дирљиви моменти испуњени сузама, осмесима, загрљајима и заједничким фотографијама које ће остати трајна успомена.
Иако наставници математике и физике, због природе предмета које предају, често не важе за омиљене међу децом, школа у Брасини показала је да постоје изузеци који то правило демантују.
Када је наставник Станковић у питању, ученици са сузама у очима и речима хвале за наставника били су једногласни у оцени да је он за њих један од најбољих наставника и да ће им много недостајати након одласка у пензију.
Речи захвалности и поштовања, осим ученика, упутиле су и колеге наставника Станковића и остали запослени у школи, истичући да ће његов одлазак у пензију оставити велику празнину у колективу.
„Желели смо да га изненадимо, али мислим да га је највише дирнуо тренутак када је његов унук засвирао хармонику. То је била слика која говори више од речи, и о њему као човеку, и о ономе што је оставио иза себе”, испричала је Љиљана Јекић, директорка ОШ „Браћа Рибар“.
„Зоран и ја сарађујемо дуги низ година, од времена када смо били колеге директори, па од 2010. године, од када је део нашег колектива, све до данас. За све то време био је много више од наставника, ослонац, пример и човек на кога се увек могло рачунати. Никада није одбио да помогне, никада није рекао да му је тешко. Увек је био ту за ученике и колеге, тихо и посвећено градећи свој ауторитет и поштовање које данас сви осећамо“, казала је директорка и пожелела наставнику Станковићу да у овом новом животном поглављу буде, пре свега, здрав и срећан, да ужива у сваком тренутку са својим унуцима, јер све оно што је годинама давао другима, сада му се враћа на најлепши начин.
„Колега Зоран је пре свега изузетан човек, изузетан наставник и изузетан колега. Радио је вредно, предано и са великом посвећеношћу. Ђаци га обожавају, а могу да кажем и да га колеге истински цене. То само показује да је сарадња са њим била више него успешна, била је заиста изванредна. Желим му да ужива у пензији, да носи у сећању најлепше тренутке проведене са својим ученицима и колегама. Нека остану само лепе успомене које ће трајати заувек, а све оно мање лепо, ако га је и било, да се брзо заборави“, навела је наставница географије Весна Радић.
„О колеги Зорану могу да кажем само све најбоље. Када један млади човек дође у нови колектив, веома је важно како ће бити прихваћен, посебно од стране старијих колега. Зоран је од самог почетка имао топао, родитељски и пријатељски приступ. Сцена коју смо управо видели, пред његов испраћај у пензију, говори о истинском богатству једног човека, о томе колико је способан да служи другима, почев од својих колега, па до ученика. Његов одлазак у пензију пратили су његови унуци, ученици и колеге, сви са подједнаком тугом, али и са радошћу што смо имали прилику да познајемо таквог човека. Надамо се да ћемо и даље остати у контакту, јер управо је то један од највећих показатеља богатства једног живота“, испричао је наставник веронауке Александар Несторовић.
„Шта да вам кажем, 23 године смо били заједно, делили све. Зоран је диван човек, изузетан наставник, добар деда, једноставно, све што један човек може бити. Биће нам драго да сада пронађе време за себе, за породицу и унуке. Недостајаће нам по свему, а највише по нашим јутарњим кафама. Увек је био ту за нас и увек спреман да помогне“, рекла је Мира Островски, запослена у школској кухињи.
Захваливши се на приређеном испраћају, наставник Зоран Станковић је истакао да ће овај дан заувек носити у свом сећању.
„Шта да кажем, ово је тренутак који се чека годинама. Свој радни век провео сам у школи, од Велике Реке, преко Радаља и Малог Зворника, до овде у Брасини. Емоције су помешане, али могу само да се захвалим свим колегама и ученицима на сарадњи, подршци и свему што смо делили“, рекао је наставник Станковић, истакавши да је за њега највећа награда рад са децом, да се увек трудио да им буде пријатељ и наставник у исто време, јер зна да такав приступ сигурно доноси успех у раду ученицима.
Како каже, у пензионерским данима највише ће му недостајати рад са децом и школска атмосфера, али ће му ново животно поглавље донети више времена за породицу, нарочито за унуке, са којима намерава да вежба математику, а можда ће више времена посветити и хармоници, инструменту који га прати од детињства, а чију љубав сада настављају млађе генерације у његовој породици.
„Рад са децом био је и остаће најлепши део моје каријере. Што се будућности тиче, прво ћу да се одморим, а онда ћу уживати у времену са породицом и унуцима. Биће ту и математика, и учење, али знам да ће нам бити забавно. И никада не треба престати учити и делити знање“, поручио је наставник.
За генерације ученика, наставник Зоран Станковић остаће више од предавача, биће упамћен као човек који је знање преносио са много стрпљења, пажње и љубави према свом позиву.
